Најаве

Васкрс, 16.април: Васкршња Литургија у 9:00

Слава Параклиса

Деца у Параклису

Дечији радови

Home Здравље

postheadericon Духовна литература о здрављу и лечењу

 

Старац Епифаније Атински је наговарао једно своје духовно чедо које је радило до касно у ноћ и није долазило на бденија: "Дете моје, гледај мало горе, а не само доле, само на земне ствари. Погледај мало у своју душу!" "Оче, упорно је одговарао младић, немам времена, немам прилике!" Једном, пак, тај се младић разболи и Старац га посети у болници. Чим је угледао младића где лежи на постељи, ставио је свој кажипрст на његову слепоочницу, говорећи му: "Сећаш ли се шта сам ти говорио?" А овај ће на то: "Били сте у праву, Старче!" "Сад гледаш горе и против своје воље", наставио је старац Епифаније, "а када се опоравиш, гледаћеш горе добровољно!"


Болест је први знак да човек треба да почне да се бави собом и својим животом, а то подразумева тражење смисла. Болест позива човека да преиспита свој дотадашњи лични живот. (Др Владета Јеротић)


Болест – то је најпогодније време за повратак свога срца к Богу. (О. Александар Јељчанинов)


Све болести произилазе из брига и нервирања. (Старац Порфирије Светогорац)


Много је физичких обољења за која смо сами криви зато што немамо добре мисли. (Старац Тадеј)


Болест има смисла утолико што она наговештава да је потребно да потпуно променимо начин живота, да променимо животну филозофију, скалу животних вредности, своје досадашње навике, да се ослободимо тзв. лоших здравствених навика, као што су пушење или алкохолизам, и живот у стресној ситуацији. (Др Владимир Адамовић)


Ето, мене већ много година боли глава и није ми лако трпети, али је корисно, зато што се кроз болест смирује душа. (Старац Силуан Атонски)


Рак се махом јавља код ојађених душа, код немирних људи – напаћених разним догађајима и притиснутих бригама. Кад оболиш, па ти кажу да је у питању рак, потпуно се предај љубави Божијој. Умири се, буди спокојан, љуби свет, љуби све. Претвори се сав у љубав, у благодарење Богу. Нека твоја душа буде света. Када ти душа постане света, када се прикучи Богу и постане мир, тада ће се читав склоп организма умирити и тада ће рак, ако не буде излечен, макар остати тамо где је. (Старац Порфирије Светогорац)


Оптимисти боље и брже долазе до излечења. (Др Владимир Адамовић)


Од свега је најважније како болесник прима истину о својој болести. Веома је значајно да сазнање о болести приме мирно. Ако се болесник не уплаши и не узнемири, рак неће брзо расти, или неће уопште да расте. Напротив, узнемиреност, претерана брига и страх убрзавају раст рака. Ако неко може још и да се упита за дубљи смисао настанка своје болести, биће на најбољем путу могућег излечења. Али још је важније исправљање криве стазе свога дотадашњег живота. (Старац Тадеј)


Људи често заборављају да је Христос ту, зато падају у очајање и разне болести; како у Јеванђељу стоји: Многи заборављају управо то и зато многи од вас умиру. Он је увијек ту кад Га призовемо и отворимо све уставе нашег бића. Он стално стоји пред вратима нашега срца и требало би само мало пажљивији да будемо и осјетимо како Он чека да изађемо и кажемо: Да, Господе. Често пута Му затворимо врата и хоћемо да живимо некако тајно и да нешто потајно урадимо без Њега, мимо Њега и против Њега. Ипак се на крају сјетимо да је Он био ту и видио све. Aли се опет није наљутио и опет је спреман, да стоји пред вратима и чека јер нас неизмјерно воли. Људи падају у очајање и почињу да се губе, траже лијево и десно и не могу да се снађу, јер је мало оних који налазе уски пут и уска врата. Не налазе они који хоће сами да нађу пут, који хоће без Христа и мимо Христа да иду. Присуство Бога у животу лишава очајања. Људски карактер је склон очајању зато што је смртан и што смрт хоће да га побиједи. Ђаво, знајући за ту природну ствар, жели сакрити како постоји живот и хоће да човјека заплете у мрежу страха од смрти, наши гријеси производе болести душе, воље или тијела. A болест је сва већ испуњена укусом смрти и то је реалност. A нема човјека да живи а да не гријеши. (Владика ЗХиП Григорије)


Разумео сам да, ако Господ неће да излечи моју главу, значи да је тако корисно за душу. (Старац Силуан Атонски)


Болестан човек не може бити срећан, али може бити смирен. (Патријарх српски Павле)


Ако се човек сам не потруди по својој сили и не присаједини сопствени труд молитвама Светих, он никакве користи неће имати од тога што се Свети за њега моле. (Преподобни Варсануфије Велики)


Кад си болестан, треба да се молиш Богу да ти опрости грехе. Пошто Га молиш скрушено и смирено, Бог ће ти опростити грехе и учиниће да и телесно будеш добро. Али, пази: немој се молити неискрено. Немој говорити: Боже мој, опрости ми грехе, а да твој ум истовремено буде привезан уз телесну слабост. Таква молитва неће донети плода. Но, кад се молиш, заборави своју телесну болест, прихвати је као правило, као нешто пожељно за остављење твојих грехова. За остало не брини – препусти све Богу а Он зна Свој посао. (Старац Порфирије Светогорац)


("Када имамо проблема са здрављем, да ли је довољно да се ослонимо на Божију помоћ, или треба да тражимо помоћ и од медицине?") Од Бога је и једно и друго. Лекару треба дати место које му припада, јер је и њега створио Господ. Зато немој избегавати лекара, када ти је потребан. Има време када је излечење у рукама лекара, а и они такође треба да се моле Господу да им дарује да поставе праву дијагнозу и да излече болесника, да би му сачували живот, јер "излечење је од Свевишњега... Господ је створио лекове од земље, и мудар човек их не одбацује" (Сирах. 38, 14). Прибегавање медицини не искључује прибегавање Божијој помоћи. Према томе, хришћани се, не одбацујући медицинску помоћ, морају молити Богу да просветли лекаре да поставе правилну дијагнозу, да изврше неопходна испитивања и да одреде одговарајућу терапију. Хришћани би, такође, требало да моле Бога да их просветли да сарађују са лекарима, да их укрепи у дуготрпљењу, тако да могу да задобију корист за душу своју из свога страдања и да их, ако је таква воље Његова, и ради узрастања душе, ослободи болести. (Старац Епифаније Атински)


*


О. Сергије Филимонов:

"Како помоћи болеснима"


По учењу Светих Отаца, болест је време Божије посете. То се догађа невидљиво и не увек осетно, али несумњиво. Господ шаље човеку телесну болест као горак лек од болести душевне и духовне.

Све што је од Бога – и болест и здравље – даје нам се на спасење. Тако и ви прихватајте своју болест и захваљујте Богу што се брине о вашем спасењу. "Бог шаље болести некад као казну, као епитимију, некад као уразумљење да се човек призове свести; некад га тако избавља од несреће у коју би човек упао да је здрав; некад се болест даје да би човек показао трпљење и тиме заслужио велику награду, а понекад да би се очистио од какве страсти, и из многих других разлога".

Свети Тихон Задонски је о томе учио: "Здравље тела отвара човеку врата за многе прохтеве и грехе, а телесна немоћ их затвара". За време болести осећамо да је људски живот сличан цвету који зачас увене, чим процвета... Да наши дани нестају као сенка, да се наше тело суши слично пољским травама, да је живот и најснажнијег човека само дах; да се он са сваим уздахом скраћује и да су куцаји његовог била слични ударцима клатна на сату, приближавају га последњем часу, који готово увек откуца у тренутку када човек мисли да је још далеко од тога.

О, болести, горки, али здрави лекови! Као што со спречава труљење меса и не дозвољава да се у њему излегну црви, тако и свака болест чува наш дух од труљења и пропадања духовног, не дозвољава страстима, као црвима душевним да се у нама рађају.

Има болести чије излечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље...

"Ако осећате и видите да сте сами криви, почните са покајањем и жаљењем пред Богом што нисте сачували дар здравља који вам је Он дао. А затим, све сведите на то да је болест од Господа и да ништа не бива случајно. Након тога, поново благодарите Господу. Болест смирује, чини душу мекшом и олакшава јој уобичајени терет од многих брига".

Господ одузима снагу да би бар тиме уразумио човека. И милости, и посете туге – све је већ опробано, и све је било узалуд. У болести, макар и најлакшој, смрт ће му можда и пасти на памет, и душа ће стварно осетити како осећање на последње дане живота одвраћа од греха.

Онај ко оздрави, нарочито после озбиљне и опасне болести, треба да осећа и говори: "Бог ми је подарио одлагање краја да се покајем и исправим живот свој по заповестима Христовим". Амин.


О посту у болничким условима

Ово питање је често камен спотицања за хришћане, извор саблазни за медицинско особље и предмет непослушности према духовницима. То се најчешће дешава услед неразумевања смисла поста и хришћанског живота, који се састоји, пре свега, као што је учио преподобни Серафим Саровски, у стицању Духа Светог. То јест, крст болести је намењен, у првом реду, очишћењу душе, да се она обогати духом кротости, незлобивости, милосрђа, љубави и духом других хришћанских врлина – тело вене, а душа се крепи и снажи.

Смисао сваког поста јесте жудња за Христом и страдање за Христа, а не пуко ограничавање себе само у храни. Болест замењује пост, и ако се подноси с благодарењем Богу, Бог је прихвата једнако као пост, па чак и више од тога.

Болест је уразумљење Божије и ако смо Богу захвални, служи духовном напредовању. Није ли Јов био верни пријатељ Божији? И шта све није претрпео благодарећи и прослављајући Бога? И трпљење га је, најзад, довело до беспримерне славе. Претрпи и ти мало (у болести) и видећеш славу Божију. А што не можеш да постиш (у болести), не тугуј. Бог ни од кога не тражи труд који премашује његове снаге. Осим тога, шта је пост ако не кажњавање тела да би се оно смирило и учинило слабим за страсти, да би оздравило, по речима Апостола: "Кад сам слаб, онда сам силан" (2 Кор. 12, 10). А болест се узима као замена за пост – и цени се више од њега.

Ко је подноси са трпљењем, благодарећи Бога, тај кроз трпљење добија плод свог спасења. Благодари, дакле, Бога што си се ослободио напора пошћења. Ако и десет пута дневно будеш јео, не очајавај; нећеш због тога бити осуђен, јер то не чиниш да би себи повлађивао. На тај начин, најразумније ће бити да болесник не твори своју вољу, него да испуњава завете Светих Отаца и да једе све што нуди болничка кухиња и што му доноси родбина, консултујући лекара.


За какво нам лечење Црква не даје благослов?

До крајности измучен, болестан човек, непрекидно изложен телесним страдањима, почиње да тражи било какав излаз из њих. Ако није укрепљен у вери и ако недовољно познаје црквена правила, такво трагање се често завршава тако што паћеник упада у ђавољу мрежу. У наше време, оне су свуда разапете у виду свакојаке сатанске магије, хипнозе, чаробњаштва, исцелитељства, кодирања, биоенергије – немогуће је набројати све примере. Ако човек одлази код служитеља тих окултних наука или код баба, он чини страшан грех против прве заповести Божије и при томе учествује у страшној нагодби: путем стицања здравља, душа таквог неопрезног човека продаје се ђаволу, а у вечном животу (загробном) несрећника чекају страшне муке уколико тај грех не исповеди.

Црква је увек благословила да се за помоћ обраћамо само њој или лекарима, упућеним у медицинску науку. Ако болесник избегава да се лечи код лекара, безбрижно се надајући самоисцељењу, Црква му то уписује у грех – грех ризиковања здравља и живота, који су дар Божији.

Неискусном човеку је понекад тешко да се снађе коме сме, а коме не сме да се обрати. У наше време друштво је захватио талас неоокултизма, који све јаче продире међу људе под маском псеудоцрквености. Многе "бабе", исцелитељи и исцелитељке, крију се иза икона (што се лепо може видети из њихових рекламних плаката и на телевизији), говоре да се моле, верују, носе крст око врата, а заправо служе ђаволу, само у овчијој кожи. При томе, неки исцелитељи шаљу "болеснике" да, између сеанси лечења код њих, оду у цркву да се помоле, причесте, целивају иконе...

Може се поставити питање: па, где је подвала? У чему се састоји лаж помоћи тих "исцелитеља"? У том што човек, сагласно учењу Цркве, покушава да се "лечи" духовним средствима код недуховних људи, не поштујући главно духовно правило: пре исцељења тела, очисти и исцели своју душу од греха у Светој Тајни покајања. Ван Православне Цркве, ван свештенства, та Света Тајна не постоји. Црква је дом Божији. "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28), рекао је Господ. "Код Мене" – у Цркву, у Дом Божији, где обитава Дух Свети. Црква и болница су два места којима болесни имају благослов да се обрате.


Специфичности причешћивања у болницама

Допуштено је узимање хране у току дана три до четири сата пре причешћивања (уз сагласност лекара).

Не могу се причестити болесници без свести, са спољашњим фистулама гркљана, ждрела и једњака, с непроходним једњаком, болесници који се спремају за хитну интервенцију, болесници са желудачном сондом и крварењем једњака, нервни болесници с јако израженим и непролазним рефлексом повраћања, до тренутка његовог отклањања. Категорички се забрањује причешћивање на дан сондирања желуца или фиброгастроскопије.

 

 

 
Свети Стефан

Мултимедија

Молитвени кутак

Предавања и дружења